''Carevi se smenjuju, države propadaju, a jezik i narod su ti koji ostaju, pa će se tako osvojeni deo zemlje opet vratiti, kad - tad vratiti svojoj jezičkoj matici i svome matičnom narodu. '' – Stefan Nemanja

Stefan Nemanja (1113 – 1199) bio je Veliki Župan i osnivač ''slavne loze Nemanjića'' koja je vladala Srbijom preko dve stotine godina. U tom periodu Srbija je prešla put od male, rascepkane kneževine do carevine i najmoćnije države na Balkanu.

Stefan Nemanja Veliki Župan Raške (Rascia) smeštene u centru zapadnog Balkana, vladao je od 1166 – 1196. U ovom periodu je uspostavio kontrolu nad susednim srpskim državama, uključujući i Zetu 1186. godine i ujedinio ih u jedinstvenu, nezavisnu državu, srednjevekovnu Srbiju. Uspeo je da iskoreni jeres među narodom toga doba i uspostavi hrišćansku veru (pravoslavlje).

Uspostavio je veoma dobre odnose sa Vizantijom, sa carem Manojlom I Komninom i njegovim naslednicima.

1186. godine Stefan Nemanja je potpisao prvi trgovinski ugovor sa gradom Dubrovnikom (Ragusa). Postavio je svog najstarijeg sina Vukana Nemanjića za vladara u provincijama Zeta i Duklja, što je uključivalo i gradove Bar (Antivari) i Kotor (Cattaro). Ove oblasti su deo današnje Crne Gore.

1196. godine, na državnom saboru u Rasu, Stefan Nemanja se odrekao prestola u korist srednjeg sina Stefana Prvovenčanog. Odrekavši se prestola odlazi u manastir Studenicu gde se zamonašio i uzeo monaško ime Simeon, a zatim se pridružio svome najmlađem sinu Rastku (monaško ime Sava) na Svetoj Gori (poluostrvo Atos), gde njih dvojica podižu zadužbinu Hilandar.

Veliki Župan Stefan Nemanja, čiju vladarsku reč je svako bezuslovno slušao i od koga su strepeli narodi i carevi, postavši monah Simeon, služio je monasima svetogorskim uzoritim primerom smirenosti, dobrote i molitvenosti.

Stefan Nemanja umro je 13. februara (po julijanskom), 26. februara (po gregorianskom kalendaru) 1199. godine.

On poziva sina Savu, položi ruke na njega i blagovesti ga govoreći:

''Čedo moje vazljubljeno, svetlosti očiju mojih, uteho i čuvaru svetlosti moje! Evo prispe vreme našeg rastanka; evo Gospod me otpušta s mirom. No, ti se ne žalosti čedo, zbog rastanka. To je opšta čaša sviju i svakoga; ovde se mi rastajemo, ali sastaćemo se tamo, gde više nema rastanka. ''

Sava je preneo Simeonove mošti u manastir Studenica.

Monah Simeon je kanonizovan kao Sveti Simeon Mirotočivi.

Rodonačelnik nemanjićke hrišćanske Srbije, Stefan Nemanja, ostavio je svom potomstvu jednu veliku besedu o jeziku kao nezamenljivoj odrednici srpskog naroda. Deo besede glasi:

'' Čuvajte, čedo moje milo, jezik kao zemlju. Reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li jezik, zemlju, dušu?

Ne uzimajte tuđu reč u svoja usta. Uzmeš li tuđu reč, znaj da je nisi osvojio, nego si sebe potuđio. Bolje ti je izgubiti najveći grad svoje zemlje, nego najmanju i najneznačajniju reč svoga jezika.

Zemlje i države se ne osvajaju samo mačevima i jezicima. Znaj da te je neprijatelj onoliko osvojio i pokorio koliko ti je reči potro i svojih poturio.

Narod koji izgubi svoje reči, prestaje biti narod.

Postoji, čedo moje, bolest koja napada jezik kao zaraza telo. Pamtim ja takve zaraze i morije jezika. Biva to najčešće na dodirima jednog naroda sa drugim, tamo gde se jezik tare o jezik drugog naroda... ''