'' Цареви се смењују, државе пропадају, а језик и народ су ти који остају, па ће се тако освојени део земље  опет  вратити,   кад - тад вратити својој језичкој матици и своме матичном народу. ''  - Стефан Немања

Стефан Немања (1113 – 1199) био је Велики Жупан и оснивач  ''славне лозе Немањића'' која је владала Србијом преко две стотине година. У том периоду Србија је прешла пут од мале, расцепкане кнежевине до царевине и најмоћније државе на Балкану.

Стефан Немања Велики Жупан Рашке (Rascia) смештене у центру западног Балкана, владао је од 1166 – 1196. У овом периоду је успоставио контролу над суседним српским државама, укључујући и Зету 1186. године и ујединио их у јединствену, независну државу, средњевековну Србију. Успео је да искорени јерес међу народом тога доба и успостави хричшћанску веру (православље).

Успоставио је веома добре односе са Византијом, са царем Манојлом I Комнином и његовим наследницима.

1186. године Стефан Немања је потписао први трговински уговор са градом Дубровником (Ragusa). Поставио је свог најстаријег сина Вукана Немањића за владара у провинцијама Зета и Дукља, што је укључивало и градове Бар (Antivari) и Котор (Cattaro). Ове области су део данашње Црне Горе.

1196. године, на државном сабору у Расу, Стефан Немања се одрекао престола у корист средњег сина Стефана Првовенчаног. Одрекавши се престола одлази у манастир Студеницу где се замонашио и узео монашко име Симеон, а затим се придружио своме најмлађем сину Растку (монашко име Сава) на Светој Гори (полуострво Атос), где њих двојица подижу задужбину Хиландар.

Велики Жупан Стефан Немања, чију владарску реч је свако безусловно слушао и од кога су стрепели народи и цареви, поставши монах Симеон, служио је монасима светогорским узоритим примером смирености, доброте и молитвености.

Стефан Немања умро је 13. фебруара (по јулијанском), 26. фебруара (по грегорианском календару) 1199. године.

Смрт његова, била је смрт једног истинског Божјег човека и духовника.

Он позива сина Саву, положи руке на њега и благовести га говорећи:

''Чедо моје вазљубљено, светлости очију мојих, утехо и чувару светлости моје! Ево приспе време нашег растанка; ево Господ ме отпушта с миром. Но, ти се не жалости чедо, због растанка. То је општа чаша свију и свакога; овде се ми растајемо, али састаћемо се тамо, где више нема растанка. ''

Сава је пренео Симеонове мошти у манастир Студеница.

Монах Симеон је канонизован као Свети Симеон Мироточиви.

Родоначелник немањићке хришћанске Србије, Стефан Немања, оставио је свом потомству једну велику беседу о језику као незаменљивој одредници српског народа. Део беседе гласи:

'' Чувајте, чедо моје мило, језик као земљу. Реч се може изгубити као град, као земља, као душа. А шта је народ изгуби ли језик, земљу, душу?

Не узимајте туђу реч у своја уста. Узмеш ли туђу реч, знај да је ниси освојио, него си себе потуђио. Боље ти је изгубити највећи град своје земље, него најмању и најнезначајнију реч свога језика.

Земље и државе се не освајају само мачевима и језицима. Знај да те је непријатељ онолико освојио и покорио колико ти је речи потро и својих потурио.

Народ који изгуби своје речи, престаје бити народ.

Постоји, чедо моје, болест која напада језик као зараза тело. Памтим ја такве заразе и морије језика. Бива то најчешће на рубовима народа, на додирима једног народа са другим, тамо где се језик таре о језик другог народа... ''